U studiji širom Velike Britanije, istraživači su otkrili da se 60% plastike za kompostiranje kod kuće ne raspada u potpunosti u kućnim kantama za kompost i neizbježno završi u našem tlu. Studija je takođe pokazala da su građani zbunjeni u vezi sa etiketama kompostabilne i biorazgradive plastike, što dovodi do nepravilnog odlaganja plastičnog otpada. Ovi rezultati naglašavaju potrebu za revizijom i redizajniranjem ovog navodno održivog sistema upravljanja plastičnim otpadom.
Globalno zagađenje plastikom ostaje jedan od najvećih ekoloških izazova našeg vremena. Novi izvještaj OECD-a pokazuje da se potrošnja plastike učetvorostručila u poslednjih 30 godina. Globalno, samo 9% plastičnog otpada se reciklira, dok 50% završava na deponijama, 22% izbjegava sisteme upravljanja otpadom, a 19% se spaljuje.
Kao odgovor na ovu krizu zagađenja, nekoliko zemalja je postavilo ciljeve da eliminišu svu plastiku za jednokratnu upotrebu i da plastičnu ambalažu učine 100% reciklažnom, ponovnom upotrebljivom ili stvore mogućnost da se kompostira do 2025. godine.
Kompostabilna plastika postaje sve češća kako potražnja za održivim proizvodima raste. Glavne primjene plastike koja se može kompostirati uključuju ambalažu za hranu, kese; šolje i tanjire, pribore za jelo i kese za biootpad. Ali postoje neki fundamentalni problemi sa ovim vrstama plastike. Oni su uglavnom neregulisani i tvrdnje o njihovim ekološkim prednostima često su preuveličane.
Sada, u novoj studiji objavljenoj u Frontiers in Sustainability, istraživači sa Univerzitetskog koledža u Londonu otkrili su da su potrošači često zbunjeni u vezi sa značenjem etiketa plastike koja se može kompostirati i da se veliki dio plastike za kompostiranje ne raspada u potpunosti u uslovima kućnog kompostiranja.
(Ne)kompostabilna plastika
„Plastika koja se može kompostirati“ opisuje materijal koji se može podvrgnuti biološkoj degradaciji na mjestu za kompostiranje brzinom koja je u skladu sa drugim poznatim materijalima za kompostiranje, ne ostavljajući vidljive (toksične) ostatke.
Međutim, plastika koja se može kompostirati trenutno nije kompatibilna sa većinom sistema upravljanja otpadom. Ne postoji usaglašen međunarodni standard za plastiku koja se može kompostirati kod kuće. Sudbina ove plastike, kada se baci ili sortira za reciklažu, je stoga ili spaljivanje ili deponovanje.
„Tipična sudbina deponovanja plastike ili njenog spaljivanja se obično ne saopštava kupcima, tako da ekološke tvrdnje za ambalažu koja se može kompostirati mogu da dovedu u zabludu“, rekla je autorka-dopisnik Danijela Purkis.
Veliki eksperiment s kompostom
Purkisova i njene kolege su osmislile trodjelnu naučnu studiju o građanima, Eksperiment velikog komposta, kako bi istražili šta javnost misli o plastici koja se može kompostirati kod kuće, kako s njom rukovodimo i da li se ona u potpunosti raspada unutar našeg komposta.
Prvo, učesnici iz cijele Velike Britanije su popunili onlajn anketu o mišljenjima i ponašanju u vezi sa plastikom koja se može kompostirati i otpadom od hrane. Zatim su učesnici pozvani da učestvuju u eksperimentu kompostiranja kod kuće. Na kraju, onima koji su učestvovali u drugom dijelu poslat je zahtjev da u svom komposteru potraže tragove svojih izabranih plastičnih predmeta za kompostiranje. Istraživači su prikupljali podatke u periodu od 24 mjeseca.
„Naša studija je nastala kao odgovor na povratne informacije javnosti i zainteresovanih strana iz industrije, politike i organizacija trećeg sektora, koje su istakle mnoga sistemska pitanja u proizvodnji, upotrebi i odlaganju plastične ambalaže koja se može kompostirati“, objasnila je Purkisova.
Rezultati pokazuju opštu spremnost da se donesu održivi izbori kupovinom plastike koja se može kompostirati. Međutim, učesnici su pokazali zbunjenost oko označavanja i identifikacije ove plastike. Od nasumično odabranog uzorka od 50 slika predmeta, istraživači su otkrili da 46% nije pokazalo nikakav identifikacioni sertifikat za kućno kompostiranje ili označavanje standarda, a 14% je pokazalo sertifikat za industrijsko kompostiranje.
„Ovo pokazuje da trenutno postoji nedostatak jasnog označavanja i komunikacije kako bi se osiguralo da javnost može da identifikuje šta je ambalaža za kompostiranje u industriji ili za kućno kompostiranje i kako da je pravilno odloži“, rekla je Purkisova.
Ali šokantniji rezultat je da se 60% plastike koja je sertifikovana kao kompostabilna kod kuće nije u potpunosti raspala u kućnim kantama za kompost.
„Ambalaže za kompostiranje se ne razlažu efikasno u uslovima kućnog kompostiranja u Velikoj Britaniji, stvarajući zagađenje plastikom“, dodala je autorka studije Purkis. „Čak i ambalaža koja je sertifikovana kao kompostabilna kod kuće se često ne raspada”.
Učesnici su naveli da svoj kompost koriste u svojim baštama cvijeća i povrća. Kako rezultati eksperimenta pokazuju da kompost sadrži plastiku koja se nije u potpunosti raspala, ona neizbježno završava u zemljištu građana Velike Britanije.
Eksperiment je takođe pokazao da su kante za kompost važne lokacije za biodiverzitet, a slike koje su poslali učesnici pokazuju 14 različitih kategorija organizama kao što su gljive, grinje i crvi.
Revizija sistema
Ostaje pitanje da li plastika koja se može kompostirati služi kao rešenje za naš rasprostranjeni problem zagađenja plastikom.
„Kompostabilna plastika je potencijalno korisna za proizvode koji nisu pogodni za reciklažu zbog kontaminacije, kao što su kesice čaja, etikete za voće, ambalaža za hranu za ponijeti i određeni proizvodi za higijenu. Ovi proizvodi obično završe na deponiji“, objašnjava Purkisova.
Ali istraživanje pokazuje da je u ovom slučaju bolje rešenje da se kompostabilna plastika pošalje u industrijske objekte za kompostiranje, gdje su regulisani uslovi kompostiranja.
„Pokazali smo da je kućno kompostiranje, budući da je nekontrolisano, u velikoj mjeri neefikasno i da nije dobar metod odlaganja kompostiranog pakovanja“, rekla je Purkisova.
Sve u svemu, postoji potreba za revizijom i poboljšanjem plastike za kompostiranje kod kuće.
„Ideja da materijal može biti održiv je široko rasprostranjena zabluda. Samo sistem proizvodnje, sakupljanja i ponovne obrade materijala može biti održiv“, zaključila je Purkisova.
Tekst je preuzet sa blog.frontiersing.org
